pisaca masina

Advertisements

Zivot mi nekad, iz nekog kaprisa, cisto da pokaze ko je precedavajucu, podmetne nogu. Ali vremenom,pocela sam sve lakse da je preskacem. Sledeceg puta postavi zidove, ali ih sve sistematicnije rusim. A ponekad lagano odgurne vrata da se zatvaraju dovoljno polako,kako bi moj pogled ispratio trenutak prolaznosti i iscezavanja sanse i mogucnosti. Dok idem ka njima, svaki korak biva brzi od predhodnog. Tek nekoliko metara pre samih vrata pocnem da trcim. I cini se da stizem. Al` bas trenutak pre nego se provucem kroz, sada vec uzak, otvor, vrata se naglo zalupe, ostavljajuci me sa obrazom prilepljenim uz hrapavo drvo.

“Vrati se kuci, moras vise da vezbas.

Bojim se.

 

Bojim se da će te talasi odneti

I dati te dubokoj pučini k’o dar;

da ćeš vir lakše nego mene podneti

i sa burom postati zaljubljeni par.

 

Plašim da mi te vetrovi ne raznesu

I novembar ti kišama ispere lik.

Ili ptice selice sa sobom na jug odnesu,

i da  mesto tvog glasa ne ostane krik.

 

Počeću i dašak proleća da mrzim,

ne mogu da gledam  dok ti mazi obraz.

Prokleto sunce ću rukama da spržim

Ako još jedanput obgrli tvoj odraz.